Зоран Ђуровић: «Лажемо из виших циљева», идеја водиља Владимира Димитријевића
У једној полемици на мој текст: Свети Амброзије Милански о редовном причешћивању, један артемит (сигурно Небојша/Ксенофонт) са ник нејмом Грешни раб Божији, мада је боље рећи Безбожни слуга Сатанин, линкова као некакав интервју са архимандритом Дионисијем из манастира Липовац. Уствари, тај интервју је објављен у: Геополитика бр. 34, август 2010. год. Овај Грешни раб Божији (даље, ГРБ) је хтео да супростави мене, који забрањујем пост суботом у складу са канонским предањем цркве, и о. Дионисија, који као налаже тај пост. То је јефтина фора ГРБа, јер алудира на избор између духовне особе (Дионисија) и неког површног и опрелешћеног интелектуалца (моја маленкост), па сада људи треба да се приме на опитног старца. Наравно, то су глупости, јер теологија никада се није тако правила. Већ после првог брзинског читања, написах: «Архимандрит Дионисије из манастира Липовац, ако је веровати онима који преносе његове речи, вели следеће». Сада бих демонстрирао да је била исправна ова моја интуиција.
Геополитика је један псеудо-национални часопис, са којим сам се ја први пут сада срео. Није то моје штиво. Интервју није потписан, али у стафу Геополитике је Владимир Димитријевић (даље, ВД), православни публициста (скрибоман и велика штеточина на српској духовној сцени), некадашњи симпатизер анатемисаног еп. Артемија, али кога се сада сами артемити одричу: «Настављамо са разобличавањем лицемерја Владе Димитријевића и арх. Никодима. У последње време су се дрзнули да све нас који примењујемо 15. канон IX помесног сабора назову расколницима и да селективно преводе изговорено и писано од светитеља попут старца Пајсија… како би доказали да су тобоже све такве величине биле против прекида општења са патријарсима који исповедају јерес».
Интервју у неком облику је настао у августу 2010, али је онда изманипулисан, и то од ВД, јер на то указују многи елементи (ја сам се специјализовао у разлучивању текстова и утврђивању њихове аутентичности).
Општи конетекст у коме настаје интервју је борба између «новотараца» и «традиционалиста» предвођених артемитима. Патријарх је Иринеј, који је и одликовао Дионисија, и који је екумениста. Дакле, Дионисије, који са поносом прича о свом односу са Иринејем тешко да може да буде зилот. Такође, не може да буда а да није савршено упознат са овим сукобом. Наиме, још 11. 02. 2010. СА Синод привремено уклања Артемија са трона (Артемије не каже катедра, него трон!); 04. 05. 2010. СА Сабор га смењује са трона; 15. 09. 2010. СА Синод му забрањује свештенослужења; 19. 11. 2010. СА Сабор га рашчињује. Дакле, мало пре забране свештенодејствовања настаје овај интервју у коме се цитира Артемије као ауторитет у материји. Намера је да се у игру укључи духовни старац који би потврдио Артемија, а уз то је близак Иринеју.
Сада пажња. У Геополитици, ВД уводи све са питањем: «У последње време све се чешће чује од појединаца (нарочито студентске омладине), да суботом не треба постити чак ни онда кад се желимо у недељу причестити, јер веле, да тај пост суботом забрањују свети Канони. О чему се, заправо, ту ради и колико су они у праву?»
И онда следи наводни одговор Дионисијев: «Својевремено је на ово питање одговорио владика Артемије и то је објављено у «Православљу» од 01. јуна 1997. За оне који не чувају старе бројеве «Православља», цитираћу већи део текста». Међутим, ВД питање је управо цитат из тог Православља! Већ је уређен интервју! Сада, замислите калуђера који није вичан писаној речи да узме да пронађе одмах на полици тај број Православља! И онда издиктира ненормално дугачак текст. Ја сам се намучио док сам пронашао тај број Православља, морао сам да пишем Патријаршији, послали ми фотку јер се то ретко налази.
Ако одете на сајт Борбе за Неверу, тамо ћете наћи да је још 2 године пре тога ВД утврдио градиво и преносио ове Артемијеве тлапње: http://borbazaveru.info/content/view/694/32/. Чудо како Дионисије и ВД читају «случајно» исту литературу! Иначе, тај Артемијев текст је пренет и у часопису Свети кнез Лазар, као и у другим брошурама, а ВД га је користио у свом крсташком походу на владику Атанасија Јевтића. Видела жаба да се коњи поткивају па и она дигла ногу!
Јасно је да ово излази из сваке форме интервјуа, као и из начина да излаже ствари о. Дионисија. Довољно је видети његов интервју: https://www.youtube.com/watch?v=R0cuWdoAmDQ. Тамо нпр. у 30 минуту говори против традиције, а у 36 мин. о необразованим калуђерима (наравно, не позитивно). Видео је постављен 28. маја 2011. Дакле, имамо 9 месеци од ова 2 интервјуа.
Него, опет, Дионисије, који није научни радник, у интервјуу са ВД одједанпут то постаје па прецизно вели: «Још пре 85 година, Свети отац Јустин Ћелијски је писао: «Неки наши црквени модернисти непрестано увозе са Запада у нашу средину неке римокатоличко-протестантске модернизме и у име тих модернизама они чине бучне походе против благодатно-богочовечанског конзервативизма Православне Цркве. Не треба се варати: римокатолици су најрадикалнији модернисти, јер су темељ Хришћанства пренели са вечног Богочовека Христа на трулежног човека папу. И то прогласили за најглавнији догмат. А протестанти су само подухватили тај догмат и разрадили га до страшних детаља. Православље живи и дела у знаку богочовечанског конзервативизма: ослањајући се на апостолско-светоотачку прошлост».
Ја пак који се бавим овим стварима, намучих се да нађем где је ово Јустин рекао, а «Дионисије» зна да је то он записао пре тачно 85 година! Међутим, загонетка се решава кад се пође на сајт: https://svetosavlje.org/sr/bogocovecansk…odernisti/ и види да је реч о текстићу од 1 стране о. Јустина, Богочовечански конзерватизам и неки наши црквени модернисти, који је објављен у Хришћанском животу, бр. 2, Сремски Карловци 1925, стр. 82-83, а после је издат 2004, на Спасовдан (ове фалсификаторе управо Спас не спашава од аве Зорана Римског!)), а издавач су «Двери српске», са уредником Бошком Обрадовићем. Клика ВД.
Сада замислите како «Дионисије» у секунди прерачунава: сада смо 2010, текст је објављен 1925, дакле, пре 85 година! Једину грешку чини «Дионисије» када цитира Јустина: «и у име тих модернизама», што код Јустина стоји: «И у име тих кожних модернизама». Дакле, «и» је велико, а изостављена је и реч «кожних». «Дионисијев» цитат налазимо опет на Борби за неверу, сајту за који многи верују да је ВД уредник, али чак и да није, он је тамо најзаступљенији ауктор, и овде је потписан текст са Један од Лазаревих, а опет се брани Артемије и наводи његов превод Максима. Текст је ажуриран, 6. јула 2010. Сигурно је «Дионисије» у јулу обновио памћење, па је у августу цитирао Јустина!)).
Рекох да се текстови упоређују и разврставају у породице, како то ради наука са старим текстовима. Ево примене тог метода и у савременој ситуацији. Верзија: «и у име тих модернизама» се јавља код ВД, Отворено писмо о. Александру Ђаковцу, 27. март 2009. Дакле, ова верзија цитата потиче од ВД и наједном се налази код «Дионисија». ВД је оперисао са 2 верзије овог цитата, које има у компјутеру и не лепи их доследно. Тако да исправну верзију има још 2007 године. Наврзао се као мутав на тај Јустинов текст али га је преносио недоследно! Исправан текст се поклапа са оним који је објављен 1. августа 2007. код прот. Љуба Милошевића на Светосављу (линкован).
Дакле, «Дионисије» и ВД читају и наводе исту литературу…
Перверзну католичку доктрину о двоспратној благодати и моралу «Дионисије» овако излаже: «И до дан данас свештеници се причешћују на свакој литургији коју врше (при чему, ако није пост, не морају да посте пре тога, нити да се исповедају), а мирјани се причешћују тек после темељите припреме». Цео овај дискурс о апостолским правилима је само прерађен текст који налазимо објављен на форуму 2. јануара 2009, а ово су идентичне речи: «Свештеници се и дан данас причешћују на свакој литургији коју врше, а мирјани се причешћују тек после темељите припреме». Од ВД су речи у загради код «Дионисија». Изгледа да се чича «Дионисије» не скида са интернета! Не само, него прати и Фарму и Великог брата!
Но, и ВД се сећа радо овог интервјуа па наводи епизоду везану за Геронтија Катунакијског.
Опет, «познати» у науци, «Дионисије» цитира од речи до речи: «Св. Никодим Светогорац инсистира на тихом читању молитава, ослањајући се на Св. Дионисија Ареопагита, који у 7. поглављу свог дела «О црквеној јерархији» каже: Призивање Светога Духа, епиклезе, при вршењу светих Тајни није правилно изводити из тајности у јавност». Тај текст се налази у Архим. Сарандис Сарандос, Секуларизам и богослужење, у Црква од истока и хришћанство без Христа, Православље и дух овога света, стр. 97-110, Београд 2008. Интернет издање опет код прот. Љубо Милошевић, објављено 19. маја 2009, који је био пријатељ са ВД али су се посвађали око поста суботом, док је уредник штампаног издања нико други до кум ВД, Јован Србуљ!
И, како се примакосмо крају, «Дионисије» жели да заврши богомудрим речима ВД али не помиње да га текстуално цитира: «Захтев за «литургијском обновом» подудара се са одговарајућим захтевима за модернизацијом и уласком у Европску унију упућеним од стране појединих наших политичара.» «Дионисијеве» речи се налазе у књизи ВД, Царско свештенство, Лио, 2008, стр. 72.
Закључак
У целокупном интервјуу имамо можда 4 питања која су некада и негде упућена о. Дионисију, али је све остало фалсификовано од ВД, на шта наводи да је тај «интервју» објављен у Геополитици где је он у уредништву. Да је фалсификат његов указују и цитати из дела ВД који се тада борио за артемите. Сав материјал је из тог озрачја (кум и саиздавач ВД Јован Србуљ (и будући Акакије је одатле потекао), «традиционални» прота Љубо). Свако ко узме да прочита овај текст и упореди наведене изворе, без да се оптерећује о «духовним» вредностима једних или других, јасно ће видети да је реч о фалсификату који је мотивисан идејом да циљ оправдава средство. Према мом разумевању и мојој духовности, ово је сатанизам и невитешка борба за идеале. ВД није особа која се кроз подвиг избрусила, него једна од жртава хипнотичких моћи Злог Патуљка (Артемија), али, добровољна жртва. Руководећи се својим фантазирањима шта је то Царство небеско, и угађајући сопственим страстима и стомаку, а не познајући Оце, он је направио огромну штету у Срба. Узео је да прича о посту, молитви, причешћу, о стварима о којима нема појма, и помисливши да је нови св. Антоније сео је на катедру духовника. Написао је и књигу: Не дркајмо, будимо храбри (не сећам се добро наслова), која је ресетовала добар део новицијана, који су постали младоталибанци.
Сада се у тој банди не зна ко пије а ко плаћа. Стално се раскољавају. Артемити су ковали у звезде ВД., архм. Никодима, Миодрага М. Петровића. Сада одбацују ВД и Никодима, али се не зна где је интимус ВДа М. Петровић. Био је са артемитима, али се нешто више не појављује на њиховим приредбама. И онда они «мудро» ћуте. До јуче су пљували цариградског, хвалили московског, сада променили музику кад им је Путин, организовавши сусрет Кирила и Франциска, разбио шему. Сад је и Путин масон.
Ово фалсификовање није неки епи-феномен. Ми мора да разумемо да имамо посла са Легионом. Колико је ко душевно поремећен, природно глуп, или обузет ђаволима, то се увек испитује од случаја до случаја. Сви ти јадни људи, имају неку своју причи. Али то што су јадници не сме да нас завара да не треба на реп и за врат да им станемо. Они упропашћавају друге. Због тога је наша света дужност…
Зоран Ђуровић
https://pouke.org/forum/topic/43060-свет…чешћивању/
http://pouke.org/forum/topic/42913-%D1%8…%B0%D1%86/
http://www.geopolitika.rs/index.php/sr/d…a-zapovest
http://borbazaveru.info/content/view/2562/
http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?…8&p=119625

http://pogledi.rs/diskusije/viewtopic.ph…059f99c68.
Сведоци смо да се на жалост, један велики део нашег народа не исповеда, али да парадакслно истовремено гледа телевизијске емисије («Фарма» и «Велики брат»), у којима учесници брутално и примитивно говоре о свом животу, и тако својим понашањем извргавају руглу и банализују уопште потреба човека да се исповеда?
http://borbazaveru.com/content/view/7756/105/
https://svetosavlje.org/sr/sekularizam-i-bogosluzenje/
https://es.scribd.com/doc/297188518/DIMI…enstvo-pdf

Казачий Спас — По общепринятым значениям слово «Спас» можно охарактеризовать так:

— Спас – это Спаситель, Иисус Христос;

— Спас – это возрождаемая ныне система боя запорожских казаков (в Украине, на Кубани, частично на Дону и в некоторых городах России в основном в казачьих областях);

— Спас – это состояние человека, проявляемое в критической ситуации

Казачий Спас условно можно разделить на четыре уровня. Первый уровень является подготовительным к вхождению в Спас. Соответственно, его можно условно разделить на три подуровня: подготовка организма к работе в Спасе, освоение новых (для современного человека) возможностей восприятия движений и пространства, освоение новых (опять же для современного человека) способов движения.

Если сравнить казака и обычного человека, то здесь прослеживается аналогия сравнения булатного клинка с обычным однослойным калёным клинком. При работе на высоких скоростях и при встрече с более мощной преградой обычный клинок как правило не выдерживает и если не сразу, то через недолгое время ломается. Булатный же клинок как раз и рассчитан на высокие скорость и мощного противника (либо нескольких противников), и срок его жизни рассчитан на многие поколения его обладателей, да, в добавок к этому, он со временем не меняет своих качеств, а скорее наоборот. Но, изготовление булатного клинка – процесс сложный и кропотливый, занимает много времени и требует приложения многих сил.

Так же и с казаком. Казак это не одноразовый боец. Это профессионал. Его подготовка (взращивание) – длительный процесс рассчитанный на многие следующие поколения казаков. И получиться в итоге должен не солдат (военный раб или наёмник), а воин, для которого чувство Правды и Справедливости, чувство Рода и Чести важнее всего. Казачество – это не «солдатчина», это культура более высокая по Духу.

«Казачий спас» — наука, которой казаки владели издавна. Ну а те, кто изучил её в совершенстве, назывались «Характерниками». «Харктерники» общались с Богом без посредников, ведь основой их таинственной науки была молитва и заговор. Сохранились даже слова этой молитвы: «Облачусь пеленой Христа, кожа моя — панцирь железный, кровь — руда крепкая, кость — меч булатный. Быстрее стрелы, зорче сокола. Броня на меня. Господь во мне. Аминь». Её повторяли каждый раз, когда предстояла нешуточная битва.

Но никакие заговоры не помогут воину, если он не знает, как обращаться с оружием. А уж казаки владели оружием в совершенстве: к примеру, казаки одним ударом рассекали человеческое тело на две части. Верховую езду тоже можно по праву назвать оружием казаков: они могли перепрыгнуть через мчавшуюся на полном скаку лошадь, переползать у неё под брюхом, или скакать стоя на голове. Все эти умения оттачивались не только на учениях, но и на многочисленных воинских соревнованиях.

В вихревом, зажигательном украинском танце гопаке и сегодня очевидна его боевая первооснова, которая входила в систему единоборств, используемых запорожскими казаками. Умение «взять» противника голыми руками высоко ценилось у запорожцев. Поэтому даже на досуге после чарки во время танцев со сложными акробатическими пируэтами они отрабатывали приемы поражения противника. Кстати, тренируя вестибулярный аппарат и глазомер, казаки, случалось, выплясывали на столе среди тарелок и бутылок.

Главными способами передвижения в боевом гопаке являются шаги, бег, прыжки, «ползунки». Среди шагов выделялись: основной шаг, шаг «аркана», задний шаг, шаги «прибой», «чесанка», «дубоны», «стукалочка». Анализ названий подчеркивает их тактически-боевую направленность. Так, применяя шаг «дубоны», казак притоптывал ногами, производя шум, который отвлекал внимание противника. Бег включал в себя «дорожку», «дрибушку», галоп. Удары одной или двумя руками осуществлялись ладонью, локтем, предплечьем, плечом. Особенно разнообразными были удары ладонью. Они насчитывали добрый десяток приемов, среди которых и «ляпас», и «секач», и «тумак», и «дрель», и «штрык». Самыми эффективными и впечатляющими приемами в гопаке были удары ногами на месте или во время прыжка. «Разножкой» назывался удар в прыжке двумя ногами по бокам, «щупаком» — удар в прыжке двумя ногами вперед, «пистолем» — удар в прыжке одной ногой в бок, «чертом» — удар в прыжке с поворотом тела на 360 градусов. Существовали и другие виды казацкой борьбы, которые применялись в стычках с противником. Среди них — «гойдок», «спас», «крест-накрест», на ремнях, на палках. Приемами «гойдока» пользовались в основном разведчики-пластуны. Казак как бы «приклеивался» к противнику, повторяя все его движения, а в случае ошибки, нападал на него. Борьба «спас» имела в основном не атакующий, а оборонительный характер.

Из книги Валерия Никитина «Традиции казачества».

В масонские тайны в разное время были посвящены многие выдающиеся писатели, политики, архитекторы, философы

Джордж Вашингтон

Первый президент Соединенных Штатов, участник Войны за независимость. Родился 22 февраля 1732 года в штате Виргиния. К масонам присоединился в 1752 году в «Ложе Фридрихсбурга» в родном штате. В степень мастера был возведен в августе 1753 года. В 1788-1789 годах стал членом-учредителем и первым досточтимым мастером ложи «Александрия» N 22 в Виргинии. С 1805 года она стала называться «Александрия-Вашингтон» N 22 в честь своего мастера. Ложа существует по сей день.

Фото: РИА НОВОСТИ

Василий Баженов

Русский архитектор, художник, автор дворцово-паркового ансамбля в московском Царицыно. Родился 12 марта 1737 года в Калужской губернии (по другим сведениям, в 1738 году Москве). В 1760-х годах во время учебы во Франции вступил в масонскую ложу «К трем звездам». Позже в России присоединился к «Ложе девяти муз». Архитектурные сооружения, автором которых он был, наполнены масонскими символами, в частности они представлены в декоре сохранившихся построек в Царицыно.

Вольтер

Французский философ-просветитель, поэт, писатель, публицист, историк. Также занимался правозащитной деятельностью. Родился 21 ноября 1694 года в Париже. Дружбой с Вольтером гордились такие «просвещенные» монархи, как Екатерина II, Фридрих II, Густав III. Был посвящен в масоны в возрасте 84 лет, за месяц до своей кончины — в апреле 1778 года. Инициирован в ложе «Девяти Сестер» в Париже. Известно, что в ложу его сопровождал Бенджамин Франклин, в то время американский посол во Франции.

Иоганн Вольфганг Гете

Немецкий поэт и писатель, философ, ученый. Родился 28 августа 1749 года во Франкфурте-на-Майне. Был посвящен в масонство в 1780 году в веймарской ложе «Амалия», в 1782 году был возведен в степень мастера. Написал множество стихотворений и масонских гимнов. Один из членов ложи, Отто Каспари, писал, что и в старости Гете «оставался интеллектуальным центром ложи «Амалия»». Его романы о Вильгельме Мейстере считаются одними из лучших образцов масонской литературы того времени.

Вольфганг Амадей Моцарт

Великий австрийский композитор, дирижер, органист, автор более 600 произведений. Родился 27 января 1756 года в Зальцбурге. Вступил в масонский орден 14 декабря 1784 года в Вене в ложе «Ко благому». 7 января 1785 года был посвящен во второй градус ложи «К истинному согласию», где вскоре стал мастером-масоном. После слияния по приказу императора масонских лож стал членом ложи «Вновь венчанной надежды». Некоторые музыкальные произведения Моцарта прямо связаны с темой масонства.

Симон Боливар

Руководитель войны за независимость испанских колоний в Южной Америке, национальный герой Венесуэлы. Родился 24 июля 1783 года в Каракасе. Был посвящен в масоны в 1804 году в Кадисе (Испания). Принимал активное участие в масонской жизни Кадиса, затем Парижа, где был членом ложи «Святого Александра Шотландского». К концу 1806 года получил высшую степень мастера. В 1812 году основал в Барселоне (Венесуэла) ложу «Защита добродетелей» N 1, а в 1824 году — ложу «Порядок и свобода» N 2 в Перу.

Фото: РИА НОВОСТИ

Петр Чаадаев

Русский философ и публицист. Родился 7 июня 1794 года в Москве. За свои сочинения с резкой критикой реалий жизни в России был объявлен правительством сумасшедшим. Вступил в масоны, по некоторым данным, в 1814 году в Кракове. В Петербурге состоял в ложах «Соединенных братьев», «Северных друзей» и в ложе «Астрея». В последней дослужился до восьмой степени из девяти возможных. Покинул масонство в 1828 году, объясняя это неприятием установленной дисциплины.

Джузеппе Гарибальди

Революционер, один из вождей национально-освободительного движения в Италии, борец за независимость южноамериканских республик. Родился 4 июля 1807 года в Ницце. В молодости был карбонарием, членом тайной организации, связанной с масонами. В масоны был посвящен в 1844 году в Бразилии в ложе «Приют доблести», перейдя затем в ложу «Друзья Отечества» в Уругвае. Находясь в изгнании в США в 1850-х годах, активно участвовал в работе ложи «Томпкинс» N 471. Под его влиянием началось объединение уставов египетского направления масонства.

Джозеф Редьярд Киплинг

Английский писатель и поэт. Родился 30 декабря 1865 года в Бомбее. В 1907 году стал первым англичанином, получившим Нобелевскую премию по литературе. К масонам примкнул в апреле 1886 года. Посвящение прошел в ложе «Надежда и настойчивость» N 782 в Лахоре, Индия. Несколько лет был секретарем ложи, достиг степени мастера. Позже в Англии стал почетным членом «Авторской ложи» N 3456 и ложи «Родина» N 3861. В 1922 году стал одним из основателей ложи «Строители городов тишины» N 12 во Франции.

Мустафа Кемаль Ататюрк

Первый президент Турецкой Республики, основатель современного турецкого государства, реформатор. Родился, предположительно, 19 мая 1881 года в Салониках (точная дата неизвестна). Дату 19 мая выбрал сам, в соответствии с днем начала борьбы за независимость Турции. Посвящен в масонскую ложу «Истина» в Салониках в 1907 году. В 1923-1938 годах был председателем в «Великой ложе Турции», одной из самых известных масонских лож в мире, основанной после падения Османской империи.

Подготовила Анна Токарева

[ad01]

Рубрики: Разное

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован. Обязательные поля помечены *